Naslovi

TOMA ZDRAVKOVIĆ – Strast, alkohol i žene bili su mu sve

Simbol narodne muzike je neponovljivi Toma Zdravković. Jedinstven je po mnogo čemu, a najviše po tome što je živio za kafanu i u njoj, dok su na pločnicima gradova kroz koje je prolazio ostajale mrlje njegove ispjevane sudbine, ljubavi i prijateljstva – piše glossy.espreso.co.rs

FOTO: STORY PRESS

U kući Toma je bio muž, otac, šaljivdžija, sedeo je s komšijama i običnim ljudima. Više se družio sa onima koji nisu bili sa estrade. Za nju je jedino poslom bio vezan i među kolegama imao je svega nekoliko prijatelja, a jedan od njih bio je i Zoran Kalezić. Inače, voleo je književnike, psihologe, slikare i njegov život nije imao veze s pesmama koje je pevao, bio je normalan čovek kao i svi drugi. Kada je bio kod kuće, igrao se sa sinom, išli su u park, kao da nije bio javna ličnost. Umeo je da odvoji poslovno i privatno. Kada uđe u kuću, bio je otac i muž, ono što treba da bude – govori njegova posljednja supruga Gordana Zdravković.

FOTO: STORY PRESS

SIROMAŠNI DADO


Toma Zdravković rođen je 20. novembra 1938. u selu Pečenjevce, u blizini Leskovca. Njegov otac Dušan bio je mesar, a majka Kosara domaćica koja je rodila petero djece. U to vrijeme, mnogočlana domaćinstva bila su nešto što se podrazumijevalo. Baš zbog toga, novca nije bilo mnogo i Toma je odrastao u neimaštini. Tražio je prečicu iz sela do grada, tačnije put do nekog posla koji će ga izbaviti iz siromaštva. Već sa petnaest godina počeo je da pjeva, a oni koji su ga slušali, klimali su glavom i tvrdili da tu ima nečega, iako im mršavi i neugledni Toma nikako nije ličio na budućeg pjevača, a ponajmanje na muzičku zvijezdu. Ipak, on je svoje zanimanje vrlo ozbiljno shvatio i prva stanica bio mu je Leskovac.

FOTO: STORY PRESS

BEZISTAN


U gradu roštilja i paprike, sasvim slučajno, gladan i promrzao, 1956. godine upoznao je pjevačicu Silvanu Barjaktarević, kasnije Armenulić. Ona ga je odvela u kafanu Radan, gdje je pjevala sa svojim orkestrom. Tamo je naučio narodne, zabavne, starogradske pjesme, francuske šansone i italijanske kancone, a u muzičkim krugovima ubrzo se pročulo da u Leskovcu ima neki Toma. S takvom reputacijom uputio se u tuzlanski hotel Bristol gdje je pet godina iz večeri u veče punio salu.

PRVA PLOČA


Pjesme je pisao inspirisan ličnim iskustvima. Bio je sentimentalan, predan i prepoznatljiv po sjetnom glasu. U beogradskoj kafani Gradski podrum pjevao je tri godine, svake večeri. Zahvaljujući tome, izdavačka kuća Diskos ponudila mu je da snimi prvu ploču. Bilo je to 1963. godine, a Tomi nije bila garantovana nikakva reklama za njegov studijski prvijenac.

Kad je izašla ploča, pomislio sam da ću postati popularan, ali ništa se nije dogodilo. Prvi put video sam je u izlogu radnje u palati Albanija. Uđem da vidim da li će je neko kupiti. Neke dve devojčice traže od prodavačice pesmu za koju ona nije čula. Ja shvatim da traže moju ploču, onu Žena mog prijatelja Enrikea Masijasa. Prodavačica kaže da nemaju, a meni neprijatno jer je u pitanju moja ploča, ali ipak kažem: Eno je, tamo gore. Ona je skine i stavi na gramofon. Devojčice su bile oduševljene, a jedna od njih je držeći omot prokomentarisala: Jeste, fino peva, ali mnogo je gadan! Odmah sam zbrisao napolje da me ne prepoznaju – bio je iskren u jednom od razgovora s novinarima.

FOTO: STORY PRESS

OPROŠTAJ


Poslije 26 godina bavljenja muzikom, prvi solistički koncert održao je u beogradskom Domu sindikata, u februaru 1982. godine. Već tada je važio za gradsku legendu u čijem društvu su rado sjedili najveći intelektualci i umjetnici tog vremena. Iako ga je bolest ponovo slomila 1987, na jesen je krenuo na turneju koja se reklamirala pod sloganom Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića. Beogradski Dom sindikata bio je dvadeset dana pun svake večeri, a euforične scene ponavljale su se širom Jugoslavije. Naredni album Da l’ je moguće donio mu je još veću slavu.

Nakon sedamnaest godina borbe s rakom prostate, preminuo je 30. septembra 1991. godine.